Prolom

 

                                           Foto: Morska

Zalilo nas od glave do pete. Lumbrela je zavšila u škovacama jer je u naletu vitra odlučila okončat život. Onda je na raskrižju, di se šahte redovito zatrpavaju škovacama, tribalo ugacat u šporku vodurinu do kolina. Stisnila san uza se kesu sa velikin kamionon za Srednjega. Ko bi mu sutra na oči kad mu je već obećano. Starijen termosica iz Hajuduka. Najmlađa je dobila dičiju guralicu. Tako nas dvoje nakrcani. I tako nas dvoje do kože mokri.

Kad smo se dočepali portuna samo san se okrenila svon sudrugu i razvalila najveći osmijeh. A zamisli da nas sutra više ne bude? I da smo u životu propustili ovako avanturistički okisnut.

Gospe moja, reka je, luđa si od ovog vrimena.

Onda san se na brzaka uvatila ručka. Stari je zafrkan da glava puca. Kompliciran do neba s koje god strane da ga gledan. Dođe mi samu sebe smistit u dom za stare. Kad on već neće.

Stavila san mu na pjat lipi pureći šnicel, uvaljan u brašno i jaje da mu ne bi bilo tvrdo ako još dodan mrvice za pohanac. Uz to blitvu s kumpirima.

Vrtija je i privrća. Ka inače. Za svaki obrok. Reka bi čovik da radi u istraživačkon labaratoriju. Samo još mikroskop stavit isprid njega. Onda je pita, zašto je ovi šnicel ovako bile boje?

Poklopac na glavi mi je već pišta. Ka oni od pretis lonca. Samo san ga fiksirala pogledon i rekla, bile je boje zato jer i šnicel navija za Hajduka.

Nije Stari ništa razumija.

Samo je ovaj moj zakoluta očima i reka, Bože mili, pomozi mi.

Lipo san smireno stavila zalogaj usta i rekla, nema toga koji bi vas oboje spasija od mene.